Kada se kod obolelog ne javljaju poboljšanja, ja znam da moram zasukati rukave i pojačati program.

– Većina lekara se plaši da radi kao ja, zbog svoje nesigurnosti. Čak iako imaju desetogodišnje iskustvo, i dalje se plaše za sebe i svoje pacijente. Oni ne shvataju da takvim stidljivim stavom povređuju pacijenta. Uglavnom lekari ne leče dovoljno intenzivno. Njihove terapije su slabe jačine. Znate, mnogo ljudi se plaši brige o pacijentu, mada sam i ja sličan bio u prvih dvadeset godina rada – tako da se sada ničega ne plašim. Mene su mnogo puta maltretirali, pa šta više može loše da mi se desi? Šta će ovi pacijenti meni da urade? Ja ih se ne plašim. Razumete me? Ovaj ovde zub mi je izbijen. Dve godine sam se bavio kik-boksom. To je verovatno jedna od mojih mana, da se ne plašim. Ničega i nikoga se ne plašim, osim Boga. Nemam takvu vrstu straha. Ne plašim se pacijenata. Šta mogu da mi urade – da se naljute na mene, da zaplaču, da me nazovu kretenom? Nazivali su me tako. Ne mogu da me povrede, te ih ja „ribam” po ceo dan. Ne plašim se njihovih suza: u redu je, plači, kada završiš sa tim, nastavljamo dalje. Ako hoćete da vičete na mene, da mi zalupite vrata, samo izvolite. Nemojte da vas vrata zakače otpozadi dok ih zatvarate. Ja im samo pojačam intenzitet. Smatram da je u tome suština. A šta ako lekar dođe do krajnjih granica i ne može da izleči pacijenta? – To znači da se lekari plaše da urade nešto više. Oni ovako razmišljaju: „O Bože, ne smem to da im kažem” Ali mene nije briga. Ja ih pitam sve redom. Na primer, ako vidim da ima muža, ja je pitam: „Kakav je on čovek? Da li ga voliš? Da li ste u dobrim odnosima?” Ja samo idem tako. Želim sve da znam. Ako vidim da nešto malo nije u redu, onda teram po tome. Ako nešto pitam, a oni se tada nešto zbune, ja kažem ovako: „U čemu je problem? Ne sviđa ti se ovo što te pitam? Ovo pitam da bi mogao da ozdraviš. Je l’ to nije u redu?” Ne odustajem i radim sve više i sve jače. Oni to prosto obožavaju. Po tome je moja reputacija u Evropi i postala takva. Mislite po „maltretiranju”? – Upravo tako. Ja ne odustajem. Dajte više aleve paprike, više tinkture. Više od svega. Na svom nedavnom putovanju upoznao sam ženu sa tumorom na mozgu. Pogledao sam celokupan program njenih herbalista i sve ono što je važilo za jedan dan kod njih, kod mene je to bila samo jutarnja doza. Davao sam im to 6-8 puta dnevno. Uvideo sam da je radila na poslu hemijskog čišćenja, te je tamo udisala sva ona toksična isparenja. Rekao sam joj da napusti posao i pređe u neku manje zagađenu sredinu. Drugi lekari su se ustručavali da joj to kažu. Ja priđem ovim ljudima u lečilištima i kažem im: „Donesite mi deset kilograma leda u kadu gore na spratu”. A ako mi pacijent odgovori: „Ne razumete”, onda ja njemu kažem: „U redu, hajdemo gore u kadu sa ledenom vodom. Da vidimo da li će nas to izvući iz ove situacije”.

Leave A Reply

Your email address will not be published.